Аронија Антиоксидант

Оксидативни Стрес

Речи оксидант и антоксидант се често појављују у књигама и научним публикацијама.

Постоје најмање две занимљиве књиге вредне читања. Једна је 'EPR in Biochemistry and Medicine' која показује како се радикали могу детектовати у ткиву и телу здравих особа и пацијената који пате од разних болести. Друга, 'Flavonoids in Health and Disease', истиче главне природне антиоксидативне субстанце које одржавају здравље и дуг живот. Иако је прва реченица: 'кисеоник је опасан пријатељ',закључци су оптимистични. Еволуција је развила ефективне системе против оксиданата и радика. Здрави људи који конзумирају довољно воћа и поврћа не треба да брину о слободним радикалима. [1]

Слободни Радикали

Хемијска реакција оксидације односно метаболизам кисеоника је од суштинске важности за живот и прати све форме живота у биљкама, животињама и људима. Притом се производе реактивни типови кисеоника као што су добро познати слободни радикали али такође пероксиди, супероксиди.

Ове реакције су се интензивно проучавале али улога слободних радикала који се производе у ћелијама није још довољно добро схваћена. Иако су први радикали идентификовани 1900, већина њих траје само делић секунда те их је тешко детектовати. Често постављено питање је: како ова кратко живућа једињења утичу на биохемију станице? Да ли је могуће уништити биомолекулу у тако кратком времену? Задњих година је употреба Електронске парамагнетске Резонантне (ЕПР) спектроскопије у биохемији и медицини значајно допринело разумевању реакције слободних радикала и оксидативних оштећења молекула, ћелија и ткива. [1]

Слободни радикал је молекул (или њен део) са непарним бројем електрона (представљено са тачком на крају хемијске формуле или имена нпр ОХ •)

Стабилне, ковалентне хемијске везе формира пар електрона. Непарни или неспарени електрон тражи да се спари са другим електроном (рекомбинацијска реакција); због тог радикали су веома реактивни и имају кратак животни век. Најчешће нема других радикала у близини, те радикали реагују са најближом молекулом, покрећући ланчану реакцију радикала. Слободни радикали на бази кисеоника као и други радикали су токсични за станицу. Слободни радикали на бази кисеоника као и други радикали су токсични за станицу. Иако присуство реактивног кисеоника у контролисаним количинама не изазива ризик по здравље и чак је користан за елиминисање патогена, кад се његова концентрација значајно повећава, тада настаје неуравнотеженост између способности тела да неутралише или минимизира оштећења која узрокује. Ова чињеница се зове оксидативни стрес [2]
Израз указује да се антиоксидативни статус станице промјенио због излагања оксидантима. За време трајног оксидативног стреса нормално одбрамбено окружење унутар станица је промењено и долази до трошења антиоксиданата. [1]

Реактивни типови кисеоника (радикали) реагују у додиру са важним ћелијским компонентама, укључујући ДНА, масти и протеине - што има за резултат ћелијско оштећење. Само један слободан радикал може да покрене бројне, веома штетне реакције (разградњу ћелијске мембране, прекид важних процеса у телу, пуцање генетског кода и формирање мутираних ћелија). [3] Сматра се да су митохондрије (ћелијске органеле одговорне за дисајне процесе станице) извор, а уједно и циљ створених реактивних типова кисеоника. Познато је да је оксидативни стрес широко распрострањен у станицама тумора који потичу од различитих типова ткива те да делује директно на имуне ћелије као и да активира програмирану смрт ћелије (апоптоза) [4]

Фактори оксидативног стреса

Постоји група фактора која промивише оксидативни стрес. Најважнији су: дим цигарета, конзумација алкохола и других дрога, контаминација, озон, радијација (соларана и друга као што су ренген, атомске централе, нуклеарни отпад, већа изложеност при лету са авионом), електро смог високих фреквенција (мобилни телефони, ВЛАН, микропећнице), инфразвук (мотори, пумпе, аларми) [11], температурне промене [2], загађена околина, пестициди, тешки метали (жива, кадмијум, арсеник) [5] , као и слаба исхрана, интензивне физичке вежбе, озбиљни емоционални стресови. Са друге стране неке патологије као гојазност, диајбетис, упале погодују стварању оксидативног стреса [2], као и неодговарајућа исхрана (пржење хране у уљу на високој температури, коришћење адитива и боја у храни, конзумирање животињских масти и прерађене хране као што су бели шећер, бело брашно ...) [3]

Веза између оксидативног стреса и неких болести које смањују квалитет живота и које су све чешће у нашем друштву су доказане: Дијабетис [6], Атеросклероза, Амиотрофична Латерална Склероза [7], Алцхајмер, Паркинсон, Канцер, Кардиоваскуларне болести, Мождани и срчани инфаркт [6], Реуматоидни артхритис [6], Хроничне плућне болести, Катаракта [6], старење итд

Антиоксиданти

Функција антиоксиданата је да пресрећу и реагују са слободним радикалима брже него што они настају.

Да би се разумело како се организми штите од оксидације, треба да научимо нешто о оксидационим и редукцијским процесима, који се често зову редокс процеси. Редокс стање станице је равнотежа између стабилног нивоа реактивног кисеоника, спојева азота и станичних антиоксидативних система. Читав низ компоненти који чине ове системе стварају антиоксидативну баријеру. [1]
Антиоксидативна баријера укључује мале молекуле антиоксиданата (које избацују тј неутралишу слободне радикале), ензими (који служе као катализатори у реакцијама неутралисања) и протеини који везују метале (који изолују јоне гвожђа и бакра)

Једни од најпознатијих антиоксиданата су [1]:

  • Глутатхионе
  • Мокраћна киселина
  • Аскорбинска киселина, позната као витамин Ц
  • Α-тоцопхерол или витамин Е
  • Ретинол или витамин А
  • Друга важна једињења: цонензиме К, билирубин, мелатонин
  • Биофлавоноиди или пхитамини

Витамини, Пхитамини (воћни полифеноли), Антиоксиданси

Већина витамина је откривена 1930тих. Пронађено је да постоје неопходни састојци хране раствориви у води (витамин Це, витамин Б) и липидима (витамини А и Е), ​​које људски организам не може синтезовати.

Израз 'Витамин' потиче од речи 'витал' и 'амин', јер су витамини неопходни за живот и првобитно се сматрало да су амини. Иако нису сви витамини амини, они су органска једињења која су неопходна у малим количинама при исхрани.

Живот и виталност људских бића зависи о витаминима, одређеним минералима и стотинама других спојева. Њихова улога и биохемијске реакције нису потпуно познате, али њихов недостатак у дневној исхрани може бити уништавајући по здравље. Органска једињења од биљака, које захтева људски организам у малим количинама се зову пхитамини, слично витаминима (већина нису амини).

Пхитамини се понекад зову 'Витамини новог миленијума', и најважнији састојци су полифеноли. Такође су познати под именом П-Витамини. Међу полифенолским спојевима су флавоноиди: флавоноли, флаванони, флавони, антоцијани, исофлавони, катехини [5] и њихови деривати звани процианидини те полимери великих молекуларних маса - танини као и фенолне киселине.

Конзумација воћа и поврћа је повезана са мањим ризиком од канцера, срчаних болести или можданих удара. Један могући разлог ове заштите је присутност витамина Ц, Е и про-витамина бетакаротена у воћу.

Међутим, студије са чистим витаминима су бациле сумњу на то. Други прехрамбени састојци, полифенолски антиоксиданси, као што су флавоноиди ефикаснији су и превентивнији од витамина. Многи феноли и полифеноли су јачи антиоксиданси од витаминских антиоксиданаса. Они позитивно делују на серумски антиоксидативни капацитет и заштићују од пероксидација липида. [1]

Тако су на пример тестови антиоксидативног капацитета бобичастог воћа, изражени у ОРАЦ јединицама, показали вредност 5.6μМ ТЕ / г везану за витамин Ц што представља тек 5% укупног антиоксидативног капацитета.

Популарна реченица: 'воће треба јести због витамина Ц' није тачна за бобичасто воће. Бобице треба јести због високог садржаја полифенола (антоцијан, танин) упркос мале количине витамина Ц. [1]